Kako sam promjenila posao i zašto

Ah...

Gdje početi? Da li od trenutka kada se posao počeo raspadati i kada sam stajala bespomoćno u kuhinji svoga poslovnog prostora, s telefonom u opuštenoj ruci, nakon vijesti da mama neće ozdraviti?
Ili da počnem od kraja, od ovog trenutka sada, dok sjedim udobno u stolici, dok dnevna svjetlost pada na laptop, pas lijeno leži pored mojih nogu, a ja se mislima vraćam na sve što je bilo, pokušavajući da to vrijeme pretočim u rečenice o jednoj sudbini?

Između ta dva trenutka prošlo je nešto više od tri godine, hiljadu i dvjesto sedamdeset i sedam dana smrti, gubitaka, noževa u leđima, izdaja, beznađa i pogrešnih pravaca.
A zapravo se sve vrijeme odvijao samo jedan običan ljudski život.

Nije bilo jednostavno pokrenuti se ponovo, ali pronašla sam svoju iskru, onu koja mi je ispravila leđa i pomogla da napravim prvi korak.

U toj maloj kuhinji, u kojoj sam jedva stajala između sudopera, tri viseća elementa, frižidera i pećnice s dvije ringle, počela je moja nova faza života. Kao i uvijek, iz gubitaka.
Nešto mora prestati da bi nešto novo moglo nastati.

Posao je tada išao loše. Firma je radila u minusu. Činilo mi se da sam sve pokušala, ali kada nečemu dođe kraj, Kraj preuzima režiju. Servira u život nemogućnosti, stvara prepreke, oduzima snagu. Cilj mu je oslabiti protagonista i izbaciti ga iz uloga koje je do tada živio.

U to vrijeme redovno sam išla na psihoterapiju, što je dodatno razgrađivalo sve ono što mi je služilo, pogrešno, ali ipak služilo za opstanak. Iz mene je polako izranjao novi identitet, stvarniji, ali meni dotad nepoznat, jer je bio duboko sklonjen u mom biću.

Mama je bila smrtno bolesna, prikovana za postelju.
Njen odlazak... njen odlazak je...
Ne znam ni kako da to kažem.
Ostadoh siroče bez jedinog pravog prijatelja.
Više niko nije mogao stati iza mene.
Nisam imala kome reći da mi je teško, ni dlana koji bi nježno prešao preko mog čela.

Ona je otišla. Ja sam ostala.
A nisam ništa riješila. Nisam se postavila na noge. Čak je izgledalo kao da ispod mene nema tla.

Sve je oko mene umiralo. Posao koji sam gradila godinama od nule, majka, prijateljstva, prilike, zdrav razum, snaga, izdržljivost.
Sve je u jednom trenutku prestalo, tog ljeta dvadeset i druge.
Frišak mezar.
Nezaposlena.
Potpuno izgubljena.

Nove stranice života još su bile prazne dok nisam u sebi otkrila novu iskru i odlučila da je pratim kao dugu.
A ispod moje duge čekala me moja kreativnost, tražeći nove oblike da se izrazi.

Tamo su bile moje neostvarene želje, iskonska strast zbog koje sam i stvarala predmete za dom. Moje knjige, gomile časopisa o uređenju prostora, svi oni pozivi poznanika i rodbine koji su me godinama zvali da im uredim stan ili kuću.

U mom slučaju, ovo nije promjena smjera. Ovo je samo nastavak onoga što sam već radila.
Znam da će mnogi zlobnici dovesti u pitanje moju kompetenciju, jer ljudskoj prirodi zna biti iritantno kada neko jednostavno krene u nešto novo i nazove se nečim drugim. To često ne izgleda stvarno ni vjerodostojno.

Ali ja imam odgovor na to.
Kao što je nekome teško da prati svoju dugu, meni je nemoguće da živim drugačije.
Znam, probala sam.
I ništa ne postignem.

Znam da je teško shvatiti da sam četrnaest godina dizajnirala vlastite proizvode, iako nisam znala šiti, i da me i danas ljudi traže i pitaju za njih. (Iskreno, nisam znala dovoljno o vođenju biznisa. To je bilo moje stvarno neznanje.)

Isto tako, ja prostore sanjam.
Ozbiljno. To su moji najčešći snovi.
Ja jednostavno znam šta s čim ide, a šta je potpuno promašilo temu.

Dugo iskustvo u dizajnu naučilo me skladu, proporcijama i estetici. Sve to sada samo izlazi kroz novi kanal, uređenje prostora. To je drugi put, ali ista suština. Moja estetika, moj osjećaj za lijepo i sklad.

Na kraju, ja sam vaš stilista za enterijer, sve dok moja kreativnost ne pronađe neki novi put da se izrazi.

To je ono što sam naučila o sebi.
I to sada jasno i glasno kažem: da bih ovo znala, morala sam sve izgubiti. Morala sam naučiti da pustim sve što su mi drugi rekli o meni, svaki kalup u koji su me stavljali.

I evo me, tu sam.
Radim ponovo ono što volim.
I ono što ćete i vi zavoljeti, ako mi dozvolite da uđem u vaš svijet i pomognem vam da zavolite svoje unutrašnje prostore. 😊